Они тако доприносе «шаренилу» света. Али, на планети има и оних којима то шаренило није по укусу. Реч је о идеолозима неолиберализма. Предлажу да на Земљи завлада «отворено друштво» без колективних идентитета – јер једном када укинемо различитости, нећемо имати разлога за сукоб и биће вечни мир.

Први проблем са овом идејом је тај што су сукобе у историји изазивале пре свега економске разлике – од грађанских сукоба у којима сиромашни желе да отму од богатих, до међународних у којима богати хоће да буду још богатији и покрећу сукобе ради добијања ратног плена на рачун слабијих. Међутим, чак и кад се повод сукоба може довести у везу са карактеристикама конкретне нације, видимо да је тим несрећним нацијама које улазе у сукоб најчешће манипулисала трећа –економски заинтересована страна - по рецепту divide et impera (завади, па владај). Из тога следи да није проблем што нисмо сви исти, него је проблем што неки имају «већи апетит» од других.

Изгледа, да би завладао мир, не треба да уклањамо све карактеристике - довољно је уклонити само једну – грамзивост, односно среброљубље!

Други проблем је што је економска слика света у униполаризму била таква да је богати «господар» -Запад –могао да предложи било коју идеју о уређењу планете и да је на разне начине намеће остатку планете. Јер, остатак планете се није сагласио са логиком запада о узроцима рата и условима мира.

Већина српске елите има критички став према онима који промовишу и намећу «отворено друштво» у Србији. За опстанак и међународни рејтинг српског народа опасан је покушај Запада да убеди српску и општу јавност да је српски идентитет «измишљотина» и «митоманија» Кад га признају за реалну појаву, тврде да је одраз «социјалне ентропије».

Одатле није чудно што је у Србији далеко пре констатација о стварању мултиполарног света постојала квалитетна научна дебата. А сада, кад је глобална поларизација непорецива, такве дебате су доступне грађанима Србије и у мејн-стрим медијима.

Једна таква дебата је добила место на главном државном каналу – РТС, а учесници су били философ Часлав Копривица- професор Универзитета у Београду и драматург и теоретичар културе Владимир Коларић.

Они су једноставним речником и јасним мислима објаснили духовне и културне темеље Срба и историјски пут од зачетка до данас. Ево њихових речи:

Копривица: Идентитет је реч која је настала од латинске речи idenitetas, а то значи исто, истост. Није довољно да имате сродна својства са неким, него морате да их препознате. Хегел је рекао- сви народи су слободни, али су само неки схватили да су слободни и тек тако су постали стварно слободни. Тако и идентитет – човек, односно заједница мора да га препозна. Кад га препозна, идентитет ће бити одговор на питање: Ко сам ја, Ко смо ми? То значи да идентитет не почиње од појединца. Самоспознаја појединца не може да се одвоји од колективне самоспознаје.

Коларић: Српски идентитет – наша самосвест о томе како видимо себе и како видимо себе у односу на друге - сеже у средњи век када је Стефан Немања конституисао државу и Свети Сава дао културне основе и самосталност наше цркве. Идентитет се мења, али не тако што га можемо купити са полице, већ на основу тога како видимо неке идеје и вредности и усвојимо их. Тако оне за нас постају контитутивне. Српски идентитет повезујемо са црквом, језиком и писмом и –историјским памћењем, а оно сеже до средњег века.

Копривица: Прва српска краљевина је била Зета, а не Рашка. Ми знамо да је Рашка имала државност пре Немњића. Биле су чак две династије пре њих. А постојале су и српске кнежевине изван простора Рашке – изван онога што је од 17.столећа почело да се зове Србија. Иначе, то није био наш назив, име су дали други, а ми до краја средњег века нисмо извршили уједињење свих српских земаља у једну државу. То смо имали само једно кратко време Душановог Царства, када је та држава имала претензију да замени Византију.

Када говоримо о сећању, оно што данас ценимо, то препознајемо у добу Светог Симеона и Светог Саве. Можемо наћи податке о династијама пре њих, али није важно да ли имамо информацију него да ли у томе што знамо препознајемо себе. Кад се гледамо у огледало, најстарије у том лику је доба Немањића.

Стефан Немања је био крштен у римокатоличкој вери. Али, показало се да су Срби само у православној вероисповести могли да сачувају онај идеал који им је био важан још од претхришћанског доба, а то је идеал самосталности и независности, што је било јако тешко у римокатоличанству и немогуће у Исламу који не признаје националне посебности. Греши се кад се каже да ко није православац, није ни Србин. То фактички не стоји. Оно што стоји, и што можемо видети по обнови Косовског завета у другој половини 19. века и почетком 20, где сте имали много римокатолика и не мало мухамеданаца који су били њиме инспирисани. А Косовски завет је изнедрен из православне религије. Дакле, ви можете бити Србин, а да не будете православац. Али, ако желите да освестите то што је српско, да освестите шта је одговор на питање како да се буде самосталан , слободан, независан –онда је саставни део тог одговора православље.

Коларевић: Идентитети су увек под претњама, и унутар самих себе (од појединих чланова заједнице) и споља. Нарочито у време великих криза и ломова – када пропадају државе. Зато је и крах српске државе у средњем веку за нас донео питање- ко је сада тај народ који је остао после државе, народ који више није имао државу, владара, институције. Међутим, наш народ је још имао- Цркву. Имали смо наше монахе и њихов исихазам који је помогао да се преброди недостатак могућности да се у црквама држе литургије и друга богослужења. Посебно је важан продор исихазма у време кнеза Лазара, који је омогућавао духовност-не толико широких слојева колико црквене кругове и кругове преживелих великаша. Ропство под Турцима било је наше кључно историјско искуство! Јер, то је било ропство под цивилизацијом која је од нас била – другачија, са потпуно другачијом религијом. Морали смо некако да се очувамо, и то смо успели чувањем националне самосвести кроз народне певаче и Цркву, јер су они сачували култ Немањића и српске средњовековне државности. Косовски завет је стваран кроз народну поезију , а његове основе су записане у сакралним списима. То је оно што је чувало српски аутономизам – неодољиву жељу за независносшћу.

У каснијем периоду, аутономизам се и даље чувао кроз поезију и Цркву, и био је заснован на преношењу немањићког наслеђа и косовског завета.

Копривица: Управо је сурова османлијска власт била заслужна за обнову Косовског мита. У Косовском боју је учествовало 35 000 људи са наше стране. Зашто не више? Зато што су ратовали само витезови. Они се боре за слободу, а други- црква и сељаци, они раде свој посао. У складу са тиме, Турци су плански уништавали српско племство. Међутим, понегде се дешавало ово што се десило на Цетињу. Део локалног племства није побегао у Млетке (где су асимиловани) него је прибегао мимикрији – приказивали су се као обични људи. Кад су видели шта се дешава под Турцима,међу њима је дошло ретроспективног усвајања средњег века – он је под турском окупацијом изумљен као «златно доба». Ово не кажем да бих то критиковао него да објасним шта то нама говори о људима који су на тај начин протумачили свој средњи век. Тек кад смо изгубили ту државу, народ је схватио колико је било величанствено то што смо је имали. Долази до транссталешког консензуса свих српских слојева да је безусловна ствар на којој треба инсистирати: обнова српске државе.

Тако је дошло до стапања Косовског завета, нашег националног мита који има заветну интенцију и идеје државног националног и верског ослобођења.

Ко је све био под турском влашћу од народа југоисточне Европе, а нико се није одупирао Османлијама ни близу толико снажно и дуготрајно као Срби.
Погледајте сабор у Фиренци. Једини који су били против уније са Римом били су Срби и Руси (и нешто мало Грка). То није случајно. То много подсећа на данашњу ситуацију око рата у бившој Украјини.

То своје чување идентитета смо платили - редуковани смо на релативно малобројан народ. Али, зато имамо самосвест великог народа Зашто? Зато што идеја да се мора бити слободан, да треба живети по правди – а то је срж Косовског завета – то су људске универзалије. Заправо, свака пристојна политичка заједница требало да тежи да буде устројена по истини, правди и да живи слободно и самостално. А то што би требало да одликује сваког човека и сваку заједницу, то се код нас издвојило као специфичност српског народа. Ми чак имамо и претеривање у тој правичности, односно водимо је до баналног нивоа, када на пример, видимо да само српски и некада руски коментатори спорта кажу да је неки резултат «праведан»…да је «праведно што је резултат решен у тај-брејку» итд. Код нас је просто неуроза да све мора бити безусловно праведно. Тако јунак српске епске поезије Марко Краљевић – када на превару убије Мусу Кесеџију – завапи: Куку мени, до Бога милога, куд погубих од себе бољега! Видимо да је обичан народ –кад више није било племства међу њиме – успео да изроди овакву свест која личи на претхомеровску Грчку! Достигли смо саме врхунце онога што је најсветије у европској породици идентитета. Због тога и дан-данас страдамо и плаћамо ту идеју - да не можемо другачије да опстанемо неко као самостални и слободни, на својој земљи.

Коларић: Да ли је српски идентитет (ипак) угушен југословенством? Србија у 19. веку је под утицајем европске културе и њених вредности. Велики руски мислилац Константин Леонтјев (зачетник евроазијства, претеча Шпенглера или Хантингтона) рекао да «Срби желе да живе као сваки европски народ, окренут материјалним својствима и убрзо ће –без обзира што су Словени – задати себи за циљ да буду као било који други европски народ». Просто, на идентитет Срба је тада утицало и османство и аустро-угарство и то је створило подлогу за југословенство. Огроман узлет који смо имали од Балканских ратова и идеје повратка Косова (тада се говорило «освета Косова») спласнуо је и прешао у националну депресивност и апатију у којој се писало о социјалним и класним разликама. Српска интелигенција и грађанство отпада од традиционалних вредности и лако прихвада западно помодарство, јер живи у земљи која више нема српски идентитет. У тој држави су чак деградацијом чинова кажњавани истакнути српски официри, а одликовани су они са супротне стране. Тако смо изгубили читаву генерацију сјајних официра и то ћемо платити у Другом светском рату.

До Другог светског рата, Коминтерна је видела Краљевину Југославију као хегемонизам српског народа и Српске круне. Све до 1939, до избијања рата, једна од окосница деловања Коминтерне је била рат против српског хегемонизма. Она је давала антисрпски импулс осталим народима. А после Дргугог светског рата, на југословенство се још додао и социјализам.

Копривица: Србија је 1914.била далеко слободнија држава него Аустроугарска. Успела је да направи одрживи спој између модернизације и чувања националног. Иако смо 1912. имали секуларну интелигенцију, никоме –од сељака до синова и кђери највиших великодостојника у држави – није било спорно да ли Косово треба ослобађати. То је била идеја која је све наше унутрашње разлике успела да превлада.

Данас имамо проблем са остацима југословенства. Културна политика у другој Југославији је била латентно кроатоцентрична. Југославија је заправо била Кроатославија. Хрвати су све добили од те Југославије. Стигматизовали су је као «просрпску» државу, а она је била инкубатор за њихову националну еманципацију. То (еманципација) је било срачунато од 19.века, када су од нас преузели језик, јер кад би се данас говорило у Загребу језиком којим се говорило у 18. веку, нико их не би разумео. Није нама проблем само то што су Хрвати искористили Југославију, него то што смо ми и после Југославије имамо постјугословенство, где југоносталгичари и даље диктирају меродавни иденитетски modus operandi да се не буде то што су нам били преци. Сви ван Србије су били то што кажу да јесу, само ће Србија бити безотаџбински простор, простор лишен домицилног национално-културног идентитета. То је био покушај да се настави са држањем Срба у несрпској кутурној парадигми.

Коларевић: Ми себи тешко признајемо да смо у Југославији били намагарчени, глупи. Стално потискујемо размере онога што се десило у Јасеновцу, размере нашег страдања и у Првом светском рату, а нарочито у Другом. Деведесете године памтимо сви. А наша елита испољава страх да се тако нешто не понови да не би изгубили своје фотеље. Зато ће маскирати сва своја уверења – и југословенство, социјализам, конзервативизам. Они ће потиснути све своје моралне и интелектуалне капацитете само да сачувају апанаже. Урадиће све што је потребно, само да се не отвори расправа о питању које не сме да се постави.

Копривица: Наш главни проблем је како да се репродукујемо и како да нађемо своје место у свету који долази и биће мултиполаран и имаће места за партикуларности, за различитости.

Коларић: Запад више никога не може да придобије својим идејама, али може да нас присиљава. Зато је главни задатак како да сачувамо своју независност у непријатељском окружењу и како да остварим директнију везу са онима који нам могу бити савезници.

Hrvatski nuklearni otpad na ulazu u Nacionalni park RS

Naslov prvog teksta u Publikacijama

Naslov trećeg teksta u rubrici Afrika

Naslov drugog članka u rubrici Amerika

Naslov prvog članka u rubrici Amerika

U FOKUSU

Drugi članak za Statistiku

Hrana i voda za samo 7% ljudi na svetu, a šta je sa ostalima?